Ko god kaže da su četrdesete najbolje godine, nabijem ga

Podijeli na Facebooku Tweet Google+ LinkedIn

PIŠE: Dženana Alađuz

Sinoć je atmosfera bila vrlo, vrlo napeta. Priznajem, gradio ju je od jutra. Gric tamo, poljubac amo… ruka, kao i namjere vrlo usredsređene što mene kao i svaki plijen odmah privlači… Vizualizacija zadovoljstva, mmm, došla je lako, ipak su to godine prakse. Eto priznajem, bila sam uzbuđena. Čitav minut.

Ko god kaže 40te su najbolje godine za ženu nabijem ga/ju.

U dvadesetim vezali smo jedno drugom ruke pravim policijskim lisicama, pošto su one iz londonskog sex shopa (hvala Kume) pukle odmah. Pa marama oko očiju, pa marama oko nogu, on oko mene, ja oko njega, toliko su nam ruke pune jedno drugog, toliko smo veliki, veći od sobe, da moramo stisnuti jedno drugo kako bi imali prostora da dišemo…

U četrdesetim…da, tačno, i sad stišćemo jedno drugo. Počesto uhvatim sebe kako uzdišem od zadovoljstva kad mi stegne onaj moj vuneni šal oko pasa. Meni se stalno odvezuje što me izluđuje. Ali kad ga on stisne, pa ušuška krajeve a meni toplo, nema šal da makne…Kako da ga ne volim.

U tim 20tim gorjela sam kao hepo kocka. Pogleda me a ja odmah dam.

Kaže „Zdravo“ a ja čujem „Volio bih da ti skinem gaćice i dovedem te do nebeskih vrtova zadovoljstva.“

Kaže „Inače, šta ima?“ a ja kunem vam se sa ova dva moja uha fino čujem „živim da ti donesem zadovoljstvo, molim te ne misli na mene nisam ja važan…“

A danas, kad ja uzmem onu voltaren kremu, pa krenem da je kružnim pokretima apliciram na donji dio leđa…pa stavim pamučnu krpicu i utrpam dobro potkošulju, majicu i duks u pidžamu.Drhtim, doslovce, jer vizuelizacija zadoljstva dolazi lako zbog prakse znate…, i čekam i eto je, toplina pa vrućina, i onda konačno gorim.

Možda je za neke od vas uzbuđenje partnerice u trajanju od minut ponižavajuće. Griješite. Nema to veze s njegovim sposobnostima. Ozbiljno. Nije što je moj ali zaista je talentovan, pravi virtuoz čak. I da volim dijeliti, mogli bi se dogovoriti da probate, uzorak samo, čisto da se uvjerite da ja nikad ne lažem.

Dva su glavna razloga. Prvi: Svijet. Sinoć mi je i koža i glava bila puna svijeta.

Ljudi, rečenica, problema, posesivnosti i ega, priče, obećanja i sranja,pa njenog smijeha koji me digne, pa tuđe tuge koja me spusti. Mislim stvarno odakle mi snaga u četrdesetim da se stalno spuštam i dižem s ovog vražijeg životnog tobogana, pa nije meni više ni deset ni dvadeset, moja guzica je postala premekana moja kičma više nije fleksibilna. Iskreno malo mi je i muka jer se od mene očekuje da se stalno i dostojanstveno dižem pa da krenem opet gore „ipak si ti znaš odrasla osoba“…A i strah me visine ko zna ko tamo čeka, a šta ako se popenjem dovoljno visoko pa mi ponude koaliciju e tad ću biti u problemu. A ni moj ego ne podnosi više padove, hvala lijepa.

Vidite nije ni ta minuta tako kratka, čitav film im se odvrtio u glavi i još je ostalo prostora da pomislim na onaj drugi razlog – onu jednu jedinu prokletu misao koja me ohladi brže nego da me mama uhvati kako se hvatam na ulazu: šta ako se ona probudi?

Da, da u dvadesetim i na početku 30tih bilo je samo nas dvoje (rekoh li već da ja nikad ne lažem?). I onda je došao Borg s nevjerovatno oštrim sluhom. K`o da sam rodila šišmiša a ne ljudsko dijete…

Nije mi jasno kako je nije strah da tumara kućom po mraku. I kako joj se da da svaku noć prelazi u naš krevet. A slobodna umjetnička duša kakva je, njoj sati ništa ne znače, ne robuje navikama već stalno mijenja. Sigurno je slučajno to što nas drži u neizvjesnosti u koja doba ćemo čuti tapat malih stopala i škripu vrata…I kako fino vas pitam da ja dobacim do druge minute uzbuđenja kad su moja čula podijeljena? Jedno uho mi je uvijek na vratima. Ne pamtim kad smo se dugo gledali u oči, vazda mi jedno oko pilji kroz tminu i traži maleni obris. Prizor njegovog nagog tijela dugo me nije uzbudio. Vjerovatno zato što ga nisam vidjela već 4 godine.

Nedavno kad je dva puta kahnuo proglasila sam uzbunu i natjerala ga da se skine kako bih mu hladnim oblogama skinula temperaturu. Na sva njegova negodovanja „šta ti je ženo, uopšte nemam temperaturu iiiiiiiiiiiii hladno mi je!!!“ stisla sam zube i odlučno rekla „prekini, ovo je za tvoje dobro“ te se posvetila memoriziranju njegovog tijela. Ko zna kad će mi se opet posrećiti da se prehladi?

Vidite, nije do njega. Niti do mene. Za sve su krivi drugi. Na pragu sam četrdesetih. Šta da uradim, čime da se naoružam da preživim? Mislim si svaku noć dok joj grijem tabaniće hladne kao led…

Više vijesti