Rado gledana u cijeloj tadašnjoj Jugoslaviji
– Uspeh se ne može predvideti. Ne znam da li je moguće danas snimiti takvu TV seriju kakva je “Grlom u jagode”, ali se pitam iz kakvog se povoda serije sad prave. Ne bih umeo da snimim ovo što se danas radi.
Mi nismo imalii velike ambicije, želeli smo da to bude više beogradska i lokalna priča, ali se ispostavilo da je bila rado gledana u celoj tadašnjoj Jugoslaviji – kaže za Danas Srđan Karanović, reditelj i scenarista kultne serije “Grlom u jagode”, koja ove godine “broji” 45 godina od prvog emitovanja.
Za razliku od programa u Kulturnom centru Beograda kad je pre pet godina četiri decenije ovog TV serijala obeleženo tematskom izložbom i monografijom uz dvodnevno prikazivanje svih deset epizoda doživljaja Baneta Bumbara, kao i deceniju mlađeg Karanovićevog filma “Jagode u grlu”, ova 45. godišnjica, za sada, imaće samo tematsko veče, uz muziku i vino, sutra u Kompleksu Stari Mlin na beogradskom Mostaru – na platou ispred Hotela Radison.
Organizatori za sada nemaju potvrdu da li će se u petak uveče kod Starog Mlina, koje je 1902. podiglo Prvo akcionarsko lebarsko udruženja za preradu hrane u Kraljevini Srbiji, pojaviti neko i od članova ekipe koja je pre 45 godina stvorila ovo televizijsko remek-delo.
TV serijal „Grlom u jagode“ snimljen je u produkciji Televizije Beograd 1975, a prva epizoda pod naslovom “Stav o glavi” prikazana je 4. avgusta sledeće godine.
Scenario su napisali Srđan Karanović i Rajko Grlić, režiju je potpisao Srđan Karanović, a za muziku u svih deset epizoda bio je zadužen pokojni Zoran Simjanović.
Poslednja epizoda emitovana je 6. oktobra 1976, posle čega je serijal više puta repriziran. Zbog velike popularnosti serije Srđan Karanović je 1985. kao njen nastavak snimio film „Jagode u grlu“.
Porodični i privatni život glavnog junaka “Grlom u jagode” mladog Branislava Živkovića zvanog Bane Bumbar i njegovih prijatelja smešten je u Beograd između 1960. i 1969. – od njihovog polaska u srednju školu do završetka studija i ženidbi i udadbi.
Zanimljivo je da serija nije pred TV ekrane “zakovala” samo pripadnike generacije Baneta Bumbara nego i njihovu decu koja su pokušavala da usvoje vrednosti i pravila beogradske kaldrme iz vremena odrastanja njihovih roditelja.
Po tim aršinima te 1976, pa i kasnije, preispitivane su prve simpatije i prijateljstva, otkriveni su italijanski šlageri, “Zvezdane noći” na Kalemegdanu, Mile Lojpur, značaj čitanja poezije, dugo skrivane kućne tajne o bežanju preko granice, a iz kućnih ormana izvlačenii su zaboravljeni šuškavci, suknje sa žiponima, u modu su se vratile baletanke…
– U tome je i najveći uspeh ove serije. S druge stane ona liči na autobiografsku, mada u njoj osim nekih sitnih detalja nema ničeg takvog. Nismo hteli da zloupotrebljavamo svoje biografije.
Želeli smo da sačuvamo duh, naivnost, šarm tog vremena – objašanjava Srđan Karanović.
Svaka od deset epizoda imala je obavezni dokumentarni deo u kome su hronološki događaji iz godine u koju je epizoda smeštena: gde je bio Josip Broz, šta se događalo kod nas i u svetu… o čemu je iz “ofa” govorio glavni junak Bane Bumbar završavajući “izveštaj” citatom: “A ja sam odlučio da…”
– Materijal za priče skupljali smo od raznih ljudi. Direktor fotografije Živko Zalar je bio izvor za delove o gitari, Grlić i ja smo iskoristili bavljenje kinoamaterizmom, intervjuisao sam svog oca kako je živeo u 1960-im, Zora Korać nam je pomogla o detaljima o Pešti i Novom Sadu, Cvejić je u starim brojevima Politike nalazio vesti koje bismo ubacili kao caku u dijalogu.
Modu i scenografiju smo pažljivo studirali. Mnogo truda smo uložili u traženje fiće koji se otvara ‘na spolja’, pa krimiki, cipela sa specijalnim šniranjem, pa džempera od buklea – ispričao je Srđan Karanović u jednom od ranijih intervjua.
Radni naslov serije bio je „Kako sam postao čovek“ zato što je na kraju svake od epizoda neko od likova Banetu Bumbaru posle raznih životnih iskušenja govorio “Sad si postao čovek”.
Kasnije se činilo da to suviše podseća na ruski socrealizam i roman Nikolaja Ostrovskog “Kako se kalio čelik” pa je odlučeno da naslov bude bliže domaćoj narodnoj pameti – “Grlom u jagode”.
Kad je nešto dobro napravljeno
– Kad je nešto dobro napravljeno i ima univerzalne vrednosti, jasno je da će biti rado gledano i imati uspeh ne samo i danas, nego i mnogo duže od 45 godina.
To je glavni razlog popularnosti “Grlom u jagode”, iako je to jedna od serija iz slavne produkcije Televizije Beograd iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.
Ona je u svim elementima dobro urađena: dobar scenario, sjajni dijalozi, odlična gluma, nove žanrovske kombinacije sa korišćenjem dokumentarnih delova i lične priče glavnog junaka, nezaboravna muzika Zorana Simjanovića…
Karanović je uspeo da stvori sliku o njemu bliskoj generaciji koju dobro poznaje, ali i nežnu društvenu sliku koja nije sladunjava i malograđanska, već kritična u odnosu na društvo i sistem, ali bez sarkazma zbog čega je serija prijala različitim generacijama.
“Grlom u jagode” neki vole zbog nostalgije, a mladim generacijama je verovatno interesantno da vide kako je pre više 40 godina izgledala čitava plejada danas velikih glumaca – kaže za Danas Branka Otašević, TV kritičarka.
Ekipa
Uz tadašnje glumačke veterane u ulogama Banetovih roditelja i babe: Olivere Marković, Danila Bate Stojkovića i Rahele Ferari, u seriji se pojavila plejada mladih glumaca: Branko Cvejić (Bane Bumbar), Predrag Miki Manojlović (Miki Rubiroza), Aleksandar Berček (Uške), Đurđija Cvetić (Seka Štajn), Josif Tatić (Tale Surovi), Bogdan Diklić (Boca ili Čombe), Gordana Marić (Goca), Svjetlana Knežević (Svetlana), Dobrila Stojnić (Biljka)…
Scenografiju za “Grlom u jagode” radili su Miodrag Hadžić i Sava Acin. Za kostimografiju bili su zaduženi: Mirjana Ostojić, Leposava Jakovljević i Saša Kuljača. Montažu svih 10 epizoda potpisala je Branka Čeparac.
