“O meni najljepše brinu oni koji me ostavljaju na miru”: Ovako je govorio Mika Antić

Podijeli na Facebooku Tweet Google+ LinkedIn

Govorio je da o njemu “najlepše brinu oni koji ga ostavljaju na miru”, a pisao stihove zbog kojih nikako nije mogao da bude ostavljen, a kamoli prepušten zaboravu. Iako je usud znamenitih ličnosti da posle smrti njihova dela neretko budu skrajnuta sa pozornice kako bi se napravilo mesta novim, to na svu sreću nije slučaj sa Mikom Antićem. I nikako se ne može reći da je slučajnost što je više od tri decenije posle odlaska s ove nama znane planete više nego ikad živ.

“Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansje. Imam i neke nagrade i priznanja”, zapisao je, između ostalog, o sebi Mika Antić.

O njemu su pisali mnogi i pokušavali da dokuče suštinu njegove poezije. Svi ti pokušaji, manje ili više uspešni, trebalo bi da uzmu u obzir i mišljenje dece. Za njih je Mika pisao i njima posvećivao svoje najlepše stihove. Oni su ga i najbolje razumeli, bilo da imaju pet ili dvadeset pet godina, osećali su svaku strofu kao svoju.

“Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato — naš zavičaj”, stihovi su koji izmamljuju osmeh na lice. I zamislite samo izraz lica dečaka tršave kose kome otac čita te stihove. Verovaće da su pisani baš za njega, pa i jednog dana kad poraste, neće dati da ga pokolebaju i uvere da posle detinjstva postoji drugi život. Mikinog sestrića, autora knjige Sutradan posle detinjstva, sačekao je besmisao i zlo najveće od svih.

“Moja generacija je iz detinjstva zakoračila pravo u građanski rat. Nismo još stigli ni da se otreznimo od maturske večeri, a već su nam podelili oružje i razaslali nas na frontove. Bilo je to jedno bolno otrežnjenje. Nastupile su godine oskudice, sankcija, besa, protesta, dugih građanskih marševa, rečju, bilo je to vreme poraza”, kaže Nemanja Rotar i objašnjava da je nazivu knjige kumovala Mikina misao: “Posle detinjstva, to je kao sutradan posle praznika”. Skoro jednu i po deceniju Nemanja je imao privilegiju o kojoj klinci rođeni godinama kasnije mogu samo da sanjaju — Mika je bio deo njegovog detinjstva.

“Posebno mi u sećanju iskrsavaju nedeljni ručkovi kod bake Melanije. Mika je imao običaj da nedeljom doputuje s porodicom na čitav dan u Pančevo.Tada bi nastao pravi metež od ukućana i gostiju. Baka je obavezno kuvala gulaš sa knedlama jer je to jelo njen sin obožavao. Svi bismo se okupili oko trpezarijskog stola od kavkaskog oraha i slušali duge Mikine monologe. Bio je vazda raspričan i gotovo neumoran, ali to vas nije opterećivalo, jer je bio beskrajno duhovit i zanimljiv govornik”, otkriva jednu epizodu iz života dragog nam pesnika, novinara i reditelja. I to nisu bila samo neka od Mikinih zanimanja, to su bili njegovi životi.

“Živeo sam mnogo života. Bar osam. Prvi život mi je novinarstvo. Drugi život mi je poezija. Onda film, televizija, pozorište. Moj život su i skitanja, lutanja, žene. A u post skriptumu dodaj: kafane, Cigani, taksi-šoferi. Sve sam to mogao zato što sam bio novinar”, zapisao je on jednom prilikom.

Da je samo znao koliko ove reči daju vetar u leđa! Takvi neki vetrovi podstaknuti njegovim stihovima doveli su i mene na Fakultet političkih nauka ne zato što nisam mogla da odlučim koji bih od tih života odabrala za sebe, nego zato što sam želela sve. I verujem da nisam jedina, da ima još onih koji će reći da je baš ovaj deran iz Mokrina “kriv” što nikad nisu odrasli. Ostavio nam je dovoljno stihova da posluže kao alibi. I ako čujete nekoga kako u Skadarliji govori da “nikad sa zvezda nije teži pad nego na beton kafanskog stola”, nemojte da mislite da ne zna šta priča. Samo podignite čašu i nazdravite. Neka u ovom ludom svetu ne bude samo Petar Pan sinonim za večitog dečaka. Imamo mi svog Miku, ne treba da idemo u Nedođiju da ga tražimo, a Nemanja ga pamti kao čestog gosta u porodičnom domu svojih roditelja.

“Obično je sedeo za kuhinjskim stolom i pisao. Pored njega obavezno flaša Rubinovog vinjaka i mnoštvo opušaka. U toj kuhinji su bile i pločice koje je on zalepio svojeručno mojim roditeljima. Imao je običaj da u pola noći budi moga oca i da mu čita stihove. ‘Hajde, kneže, da čuješ šta sam napisao’, govorio je, obuzet stvaranjem i sav u magnovenju kao njegov veliki uzor Jesenjin. Zanimljivo je da je u to vreme jedan pesnik učestvovao na koncertima pevača narodne muzike. Danas je to potpuno nezamislivo. Svima bi to bilo strano i neprihvatljivo, i publici, i pesniku, i pevaču. Ali u ono vreme, Toma Zdravković se družio sa najumnijim ljudima koji su imali boemske sklonosti.” I pre nego što se bilo ko drzne i da pomisli da boemstvo nije ništa više od alkohola i izlaska iz kafane pre zore, tu bi trebalo i da se zaustavi. Koliko je samo tananih osećanja utkano u svaku pesmu napisanu na rubu salvete za kafanskim stolom, suvišno je i govoriti.

“Kada poželim da ti nedostajem,

odsanjam pesmu, zatvorim oči,

i na kaldrmi zamislim cvet beli”

To je napisao Mika o nekome ko mu je nedostajao i zbog koga je svoje vreme “provlačio između oblaka i snova”. Iako se za svaku pesmu može reći da je lekcija u malom, jedna je životna mantra svih koji ne pristaju da im drugi kradu vreme i da dremaju u kancelariji od sedam do tri i bave se ovozemaljskim poslovima.

“Meni misao stalno na Jadranu. Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a nisam tu. Na moru sam. Zovu me na sastanke, teraju me da nešto organizujem, uradim, donesem, predam, saopštim, oćutim, priznam, a ja im kažem: — Badava vi to meni. Nisam ja tu. I stvarno sam u Trogiru, na Korčuli, u Budvi, u Voloskom, u Šibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu. Kad počne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svađao se, dokazivao, pretio, psovao. Ja — ništa”, to je lekcija koja stane u svega par redova i koju je neophodno naučiti baš u vremenu u kome poezija i nije na ceni. Iako je knjiga Sutradan posle detinjstva naišla na dobre reakcije ljubitelja pisane reči, bilo je i manje lepih trenutaka na njenom putu.

“Brzina života i munjevito smenjivanje događaja ne ostavljaju prostora za višegodišnje praćenje sudbine jednog dela. U ovom slučaju, postoji presedan. I umesto da se rodbina raduje, ako već moramo nešto i o rodbini, ona ćuti. Taj muk je nastao od samog trenutka kada je knjiga postala jedna od najprodavanijih na Međunarodnom sajmu u Beogradu 2014. godine. Ne znam koji su razlozi prouzrokovali to da se niko od njih ne pojavi ni na jednoj mojoj promociji širom Srbije. Imao sam preko četrdeset književnih susreta povodom ove knjige. Ko je profesionalac u ovom poslu zna šta to znači. Valjda je to još jedan pokazatelj da se kod nas uspeh ne prašta”, kaže Nemanja o neobičnoj knjizi koja je delom o Miki, a delom o njemu i njegovom odrastanju.

Uprkos svemu, “Psovkama nežnosti”, ali i “Opomenom” i “Pesmom za nas dvoje”, krpimo sadašnjost i pitamo se zašto baš sada igramo ove uloge. Nije ni voljeni pesnik mogao da pobegne od tog “stvarnog” života kojim nas plaše, ali je za njega pronalazio lek. Jednom prilikom je novosadskoj poreskoj upravi poklonio pesmu “Pehar” napisanu na formularu za prijavu poreza. Razlog je Antićeva “‘večita svađa sa računom’, koja se proteže — kako on veli — još iz osnovne škole. Jednostavno, on ne zna koliki su mu bili prihodi u prošloj godini, a tvrdi da su, ipak, bili takvi da bi trebalo da plati porez. Umesto novca, on je novosadskoj opštini, odnosno Novom Sadu, poklonio pesmu ‘Pehar'”, pisalo je na prijavi koju je poslao svom gradu. Ova pesma postala je mnogo vrednija od sume koju je trebalo da plati. Svemu čega se prihvatao dodavao bi malo boje, nežnosti i neslućenih mogućnosti. Žena koju je Mika voleo, i to čitavo jedno veče, nije mogla da bude ništa manje posebna od besmrtne poezije.

U svojoj autobiografiji Šaka soli Mira Stupica je pisala o događaju iz 1971. godine koji je usledio posle snimanja ljubavne scene sa Batom Živojinovićem u filmu “Doručak sa đavolom” koji je režirao niko drugi do Mika Antić. On je te večeri na Petrovaradinskoj tvrđavi priznao ljubav glumici čija je velika ljubav bio i ostao suprug Bojan Stupica, koji je godinu dana ranije preminuo.

“Miko moj, ja sam jedva jednog genija preživela, drugog sigurno ne bih uspela”, odgovorila mu je Stupica prijateljski, ali njega to nije obeshrabrilo.

“Miroslav Antić je zaljubljen u Miru Stupicu. Ovo potpisuje Miroslav Antić”, napisao je na parčetu papira koje je sačuvao i Miri dvadeset godina kasnije doneo njihov stari prijatelj, novinar Tika Ilić.

A šta mi možemo danas osim da učimo o jednostavnosti od onoga ko svoj život nije naučio. Rasipao ga je na sve strane i teško je ne zapitati se koliko li se on puta “čvrsto zarekao i hipnotisao Sunce”. Pesnik zvezda, plavetnila, proleća i snova nije umro. On je rođen po drugi put. Na jednoj drugoj planeti, nju bi jedino Egziperijev Mali Princ umeo da pronađe. U njegovom univerzumu zablistao je novi plavi čuperak. Večiti deran iz Mokrina još je s nama, stihovi čuvaju uspomenu na “budalastog i čudesno dragog” posetioca naše planete. Ako mi ne verujete, pogledajte noćas u nebo — namignuće vam s jedne zvezde.

Više vijesti